После одличних књига поезије „Из туђег пера“ (2005), „Уздам се у милост“ (2008) и „Буђења“ песник Драган Танасковић (1953. Ваљево) се 2010. године огласио до сада најуспелијом поетском књигом под називом „49 песама“. И у најновијој књизи Танасковић остаје веран поетици коју негује од почетка. Његове песме јесу истински сусрети песниковог „ја“ са свим унутрашњим и спољашњим „животним изазовима“. У тим сусретима, преплетима и борбама побеђује реч, слика, стих, песма, човек – човек као искрени сањар који не припада овом времену и његовим бесомучно неартикулисаним вибрацијама. Његов песнички поглед је бистар јер изнад поезије нема ничег! Увелико је спознао начине функционисања „живота“ и „глуме живота“ и због тога су његове песме и бритке, и снажне, и племените, и једино могуће средство у борби против учмалог времена које нас отуђује од свега истински лепог и здравог. Исписујући своје песме каже: „Док ово пишем / Не волим људе / Нисам заљубљен / Волим телевизију / Интерфон и компјутере“; или: „Ова цивилизација / Гази по свему / Што ми је / Најдраже по / Сунцокрету и небу“ на основу чега можемо имати јасну представу, изграђен става песника према данашњем окружењу. Поезија обилује надреалним сликама, апсурдним ситуацијама, равнодушним реакцијама, посвећеном самоћом, изненадним обртима, равним токовима, узаврелом звучношћу, храпаво сеченим ритмом... Једноставно (али тешко) Танасковићева поезија обилује Поезијом! Књига „49 песама“ нема циклуса што је у потпуном складу и са насловом књиге и са концепцијом и садржајем. Свака песма се изборила за своје место у овом особеном низу и може се посматрати као део понуђене поеме или, пак, као песма која може и самостално да живи. Драган Танасковић је свакако и овом књигом показао да је аутентичан песник на српском језику, на песничком језику и да би књижевна критика морала да му посвети већу пажњу. Заслужено.

Дејан Богојевић