Поред аутора(на фотографији у средини) о књизи су говорили Драгољуб Којчјћ(лево), директор издавача Завода за уџбенике, и Милан Бјелогрлић, директор Народне библиотеке у Зрењанину.

Којчић је био веома надахнут у осуди неслободног комунистичког режима, који је злоупотребљавао чак и најлепше осећање човеково, као што је љубав. Он је рекао да је Завод за уџбенике морао да изда књигу Вуксана Кнежевића. Јер се не ради о књизи у уобичајеном значењу. "Ова књига је ватра, кроз коју када човек прође - очеличи се. Вуксан Кнежевић је лично прошао кроз ужасне патње и тортуру. Не пише из друге руке. Зато од ове књиге истинитије не може бити. Ми не смемо заборавити тешке патње недужних заточеника Голог отока. О патњама тих људи, од којих су 80 посто били Срби и Црногорци, ми треба да преносимо с колена на колено. И да се вратимо, ако не сви вери и Цркви онда српском моралу и нашем културном идентитету. То се срећом догађа, полако, корак по корак, али се догађа".

"Вуксан Кнежевић је писањем оздрављао. Памтио је бележио, стварао од тога књиге и тиме се издигао изнад зла које је проживео. Није се пробудило зло у њему, није желео да се свети. Ово је велика и важна тема која срећом није прогутала роман, већ је писац својом писменошћу и даром да продре у дубине личности и догађаја успео да влада темом", казао је Милан Бјелогрлић.

Да је Голи оток тешка и важна тема сматра и Драгољуб Којчић. "Вечерас је овде требало да буде 5000 а не тридерсетак људи. Вама хвала што сте дошли. Очекивао сам и ТВ камере којих нема. Зна ли ко зашто их нема? Ваљево је посебан град, у њему се одувек преламала наша историја".   

Писац Вуксан Кне+жевић данас има преко осамдесет година. Када је ухапшен имао је седамнаест и по година и био је најмлађи заточеник у четвртој групи пристиглој на Голи оток. Рекао је да се својим писањем бори против лажне историје ратне и поратне. А много је лажног у званичној историји. Чак је лажан и вођа револуције за кога се до данас не зна ко је.

Он је казао да Голи оток нису само заточеници којих је било између седамнаест и тридесет две хиљаде (тачан број није никада утврђен). Ти људи су били на условној слободи и деценијама  изопштени из друштвеног живота. Њихова деца и сродници били су обележени Голим отоком. Дух Голог отока је и деценијско мукло ћутање о свему што се не би допало вођи. Ћутање и олако датим жртвама на Сремском фронту на коме су гинули младићи из Крагујевца, Ваљева, Пирота... 

Голи оток је острво код Раба. На њему је логор подигнут 1949. године након сукоба СФРЈ са СССР, а затворен је званично 1956. године. По подацима на Голом отоку је убијено или умрло од сурових репресија око 600 заточеника.

Мијо Стојкановић

.