Даје вам се дивна прилика да гладнога нахраните и тако јеванђелску заповест испуните. Зашто ту дивну прилику уступате другом и  нудите другом спасење душе које је вама Богом понуђено? Тај човек је удаљен од Охрида хиљаду километара, а од ваше куће није ни пуних сто метара. "Досади ми долазећи и просећи", кажете ви. Верујте, досади се и Богу трпећи богаташе који само примају а не дају.

А тог бедног човека изеде и досада и стид - мучнији од досаде стид - што је принуђен долазити пред туђа врата и просити. Не читамо ли ми сваки дан Оче наш и не просимо ли од Оца небеског хлеб наш? Но, неки од нас чим приме, говоре: хлеб мој. Зар је то хришћанство? Зар је Христос за ту обману нашу претрпео муке на крсту? Не, не, никако. Он је у крвавој збиљи мислио и рекао, да као што је Небески отац - Отац свију нас, тако је и хлеб његов - хлеб свију нас. Отуда, дакле, када гладан човек моли за хлеб, он моли за своје хришћанско право. И кад богаташ даје, даје по хришћанској дужности. Јер помагати сиромаха исто је онако строга заповест, као и заповест: не уби! Уосталом и искуство нас учи да је боље давати док гладан моли за своје право,  него да почне отимати своје право. Неиспуњена дужност на једној страни, изазива отимање права с друге стране.

Муислите, дакле, о речима Господњим: Оче наш и хлеб наш. И кад познате сву дубину и силу ових речи, лако ћете спасти своју душу и живот вашег вредног, честитог и поузданог, но гладног суседа.

Писмо 217

.