Емисија "Са Тамаром у акцији" Радио телевизије Србије, човеку је најближа, имајући у виду све телевизије. Новинарка Тамара Грујић у сарадњи са предузећем за промет грађевинског материјала, архитектама и мајсторима, поправља по Србији оронуле куће сиромашних а честитих породица. Радост на лицима тих људи, посебно деце, када после неколико дана угледају своју сасвим другачију кућу, вредан је сваког минута рада и сваког уложеног динара.

У суботу, 23. децембра, емитована је емисија из Књажевца. Породици Срђана Димитријевића из темеља је реновирана кућа у селу Горње Зуниче. Срђан има три сина, основца, лепе и паметне дечаке.

У емисији смо видели да је Књажевац веома уређен град, кроз који теку два Тимока. Реке су премошћене са седам  мостова. У граду има пуно старих, одржаваних и лепих зграда.

Председник општине каже да сви грађани Књажевца имају бесплатан градски и приградски превоз. То практично значи да је превоз бесплатан из села до града и натраг. Председник је рекао још да општина жели да олакша људима путовање и живот на тај начин. Такође, да им помало и улепша живот културним догађајима високог квалитета. Јер, зашто би висока култура била само привилегија становника Београда?

Директор основне школе испричао је да сви ђаци имају бесплатну ужину у школи. Јер директор не жели да се деца подвајају, да се они који немају новца за ужину осећају непријатно и да се ни криви ни дужни стиде због тога. Директор каже да деца треба да се разликују по талентима, труду и успеху који постижу, а не по социјалном статусу њихових родитеља. Када неком од деце затреба телефон да се јави кући, директор им понуди свој телефон.

Све је то речено скромно, као да се подразумева. Ни трага, макар прикривеног славољубља. Директор који је сам осмислио уређење школског дворишта, веома лепог, није захваљивао општинској власти, а председник није зазивао Владу Србије, ни самог председника, без којих то не би могло. Могло се.

Ова скромност изазива нас да се присетимо како је својевремено о Чачку говорио поштовани Велимир Илић, или како данас о Јагодини говори Драган Марковић Палма. Чинило се да су ти градови постали и трајали само да би се њих двојица могли прославити  у њима. Изгледало је да тамо нико ништа не може да уради без њих, да нико осим њих не доноси ни најмању одлуку. Покојни Биџа је у Свилајнцу, то је испричао на телевизији, само је понекад шамарао општинске службенике. Није то радио сваког дана.

Зато и хоћемо, овде у Ваљеву, да подсетимо на првенствену окренутост људима и деци челника власти и просвете у Књажевцу: "да се олакша и омогући, да деца не буду подвојена, да се не стиде они који можда тог дана немају новца за ужину, па је онда ужина бесплатна за све. Разумевајући то на основу једне телевизијске емисије, дакле, увид нам није свеобухватан; ипак мислимо да је пример Књажевца добар за целу Србију.

Мијо Стојкановић

.