У том тренутку, погледом је окрзнула ручно прављене сапуне и свеће са природним мирисима. Одушевљена што су прављени у Аустралији а не у Кини, одлучила је да купи неколико. Помогла сам јој при избору. Кад смо дошле до касе, пружила ми је банковну картицу на којој су, разуме се, стајали и лични подаци. Неизмерно ме обрадовало да једна тако отмена дама носи српско име и презиме! Када сам са српским нагласком прочитала њено име и презиме, подигнутих обрва, Маријана је упитала: - Како си то прочитала моје име као да си Српкиња? - И јесам- одговорила сам. Гледале смо се широм отворених очију, без иједне речи. Рекла је да слабо прича наш језик, што ми је звучало јако симпатично, као дете које тек учи понеку реч. Разговор је постајао све приснији, емотивнији. Посебно када сам је питала о пореклу и да ли је икада била у Србији. Рођена је у Аустралији, од мајке Немице и оца Србина, чију отаџбину никада посетила. Погнуте главе, Маријана је кроз сузе прозборила да је одувек имала жељу да отпутује и доживи Србију - Моју земљу, иако нисам тамо рођена... тешко је то описати.

Имала сам прилику неколико пута да одем, родбина ми је тамо. Жеља ми је да и ја причам своје доживљаје из Србије, а не само да се код других распитујем- плакала је Маријана за „својом земљом“, ту у далекој Аустралији у радњи свог пријатеља. Пружила сам јој марамицу, рекавши да ми је бескрајно драго што смо се упознале. Загрлила ме и рекла да ће до краја године обавезно отпутовати за Србију. Да је разведрим, нашалила сам се да се понекад исплати плаћати банковном картицом, јер имате могућност да се исплачете к'о човек у радњи пред апсолутном „странкињом“. Маријана је отишла, а ја сам остала са својим мислима о носталгији и патриотизму - осећањима која ме никада не напуштају. Јер, Србија је увек и свугде део нас...

Ана Богдановић