Несрећни Војислав је задобио  тешке опекотине трећег и четвртог степена. Преминуо је у болници у Београду. Пошто су му преминули мајка и брат остао је да живи сам.   Ватрогасци, док су гасили пожар, нису знали да је Војислав нервно болестан човек. Нису знали ни где се он у том тренутку налази ни да је око њега било неколико ножева. Када су ватрогасци приметили пожар и у трећем објекту, старој помоћној згради, у којој се Војислав налазио, он је повикао да не прилазе, јер ће их побити. Потом се запалио. У таквом стању могао је да узме нож и да насрне на ватрогасце. 

На лицу места била је полицијска екипа, али нису штитили ватрогасце. Мирно су чекали  да пожар буде угашен. У болници су знали да је Војислав болестан човек. Комшије о њему говоре као о преком човеку. Он је потенцијално, дакле, био опасан човек по себе, али и по друге. Они са којима је долазио у контакт били су пасивни. Да не кажемо неодговорни. Тако да је добро да још неко није погинуо или да још нека кућа није изгорела.

Љубодраг Брадић, председник Удружења бораца рата од 1990 године данас је јавности упутио саопштење у коме потврђује да је Војислав био болестан. " Ми смо га одржавали у добром стању прегледима, екскурзијама(!?), дружењем и разговором. Био је болестан од последица рата. Причао је само о ратишту, дневницама смрти мајке и брата. После њихове смрти западао је често у кризе и није редовно узимао лекове. У Удружењу никада није хтео да седне". Разумљива је брига Удружења за свог члана, али све наведено би требало да је било довољно да се надлежни упозоре: болница, полиција. И тако се чекало до момента када је Војислав запалио куће и када је себе запалио. 

Мијо Стојкановић

.